Po nordijski

noname1804289383

Hvala bogu da postoji Švedska

U Švedskoj sam prvi put bio kad je krenulo razvaljivanje Jugoslavije. Nije bio neki provod i nikad nisam imao posebnu želju da se vraćam. Ali, kad sam deceniju i po kasnije u Beogradu počeo da živim sa Anom, ”pravom” Šveđankom koja je tu došla poslom, najpre su moja putovanja u Švedsku postala redovna, a onda je ”u vazduhu” počela da lebdi mogućnost da bismo ”jednog dana” mogli da odemo u Švedsku, ”na duže”. Posle pet godina zajedničkog života u Beogradu, krajem prošle godine došli smo u Stokholm, ”na duže”.

Znajući da idem, mnogi su me pitali: ”Šta ćes tamo da radis?” Obično sam odgovarao: ”Kako šta…pa da čistim sneg. Švedski sneg samo mene čeka…” Nisam imao pojma šta ću uopšte biti u prilici da radim. Bio sam uveren da kao matori novinarski konj, koji ne zna švedski i dolazi iz nepopularne ”non-EU” Srbije, u toj ”feli” nemam šta ni da tražim. Svoju osnovnu ”misiju” svodio sam na tri stvari: da sredim papire, da (na)učim jezik i da nađem nekakav poslic, da imam za lebac.

118_1869

U mojoj ”imaginaciji” sređivanje papira je bilo beskonačna kafkijanska operacija. Bio sam psihološki spreman na ”najgore” – na čekanje, akanje, neprijatnosti. Iskustvo mi je govorilo da ”to tako mora”. Stvarnost me je iznenadila. ”Papirologiju” sam završio skoro neosetno, ni traga od nauke tu nije bilo.

Jo nekoliko meseci pre ”seoba”, i Ana i ja smo preko interneta, iz beogradskog stana, popunili ”imigracione” formulare. Potom mi je zakazan razgovor u Švedskoj ambasadi u Beogradu. Trajao je kratko jer, kako reče službenica, ”situacija je jasna”. Obaveštenje da je moj predmet ”obrađen” i da mi je odobren boravak u Švedskoj stiglo mi je preko e-maila, u propisanom roku.

Po dolasku u Stokholm, zakazao sam, opet preko interneta, ”sastanak” u Imigracionoj službi. Ostavio sam otisak prsta, uslikan sam za ”ličnu kartu” i to je bilo to. Onlajn zakazivanje zajedno sa cekanjem i ”sastankom” trajalo je maksimalno 12 minuta. Možda 14. Narednog dana smo otišli kod Aninih na sever, za Božić, a kad smo se 30. decembra vratili, koverta sa ”ličnom kartom” čekala me je u stanu (svuda u Švedskoj ”poštanski sandučići” nalaze se na ulaznim vratima, tako da pošta ulazi direktno u stan).

Sledeći administrativni imperativ bilo je dobijanje ličnog broja. Bez njega, kažu, ne možeš ni u biblioteku da se učlaniš. Za lični broj se ”aplicira” u zgradi Poreske službe i njegovo dobijanje se obično čeka oko šest nedelja. Da li zbog toga što je službenica kod koje sam zapao bila srpskog porekla (rođena u Švedskoj), zato što nije bilo gužve zbog praznika ili zbog nečeg trežeg, tek ja sam lični broj dobio već posle nedelju dana. Tako sam prvu misiju završio ekspresno, iz druge brzine, bez ikakve potrebe da dodajem gas.

img_9597

Sa ličnim brojem mogao sam da krenem na kurs švedskog i da se upisem u ”evidenciju” Zavoda za zapošljavanje. Jedna kancelarija Zavoda nalazi se u neposrdenom komšiluku našeg stana i odem tamo. Službenica mi pomaže da popunim formular (koji je na švedskom) i kad smo došli do profesije, kaže mi: ”A, ti ne pripadaš ovde. Novinari se prijavljuju u Zavod za zapošljavanje ‘Kultur och Media’…”

U Zavodu ’Kultur och Media’, popunim formular, preko mejla im naknadno prosledim ‘dokaze’ da sam radio u medijima u svojoj zemlji (posto su to tražili) i opet mi, nekoliko dana kasnije, postom stiže obavestenje da sam primljen i da su mi zakazane ”konsultacije” sa ”mentorkom”, zaduženom za ‘slucajeve’ koji dolaze izvan EU.

U međuvremenu mi stiže i pismo iz Migracionog: Odobren mi je i stalni boravak! Kada smo još u Beogradu preko interneta popunjavali formulare, trebalo je da priložimo ”dokaze” o zajedničkom životu. Priložili smo gomilu fotografija, račune za zajednička putovanja i još štošta. ”Tapiju” o zajedničkoj adresi nismo imali. Ana jeste bila prijavljena na adresi iznajmljenog stana, ali ja nisam; kod nas naprosto nije praksa da tu adresu prijavljuješ i da zbog ”privremene adrese” menjaš ličnu kartu.

Sto puta smo prolazili kroz račune, prijave i masu papira; mene nikako nismo mogli da nađemo ”zvanično” na dotičnoj adresi. Račune za internet i kablovsku iz prvog stana u kom smo zajedno živeli nismo čuvali. Ispostavilo se da naš stari kablovski i internet provajder jeste! AVcom je u svojoj arhivi imao – ugovor za internet paket iz 2008. godine – na moje ime, sa mojim potpisom, sa Aninom i mojom zajedničkom adresom… Tako me je internet ”blagoslovio”.

Odlazeći na sastanak sa ”mentorkom” u Zavodu ’Kultur och Media’ bio sam pomalo nervozan. Očekivao sam da će to biti ”trenutak istine” – šta može, šta ne može. Strepeo sam da istina ne bude mnogo brutalna. Stvarnost me je opet iznenadila. ”Mentorka” Kristina Lunden unapred je prostudirala moj CV; komentarisala je kako sam verziran za različite stvari, kako imam iskustva… Nisam, priznajem, očekivao takav prijem.

Ne samo što je bilo jasno da želi da mi pomogne, nego mi je još ”pumpala” ego – nisam bio ni svestan šta sve znam, koliko iskustva imam i kako Švedska od mene može da ima mnogo vajde… U Srbiji su moje znanje, iskustvo i kontakti bili potpuno irelevantni… Srbija je napredna, likovi poput mene tamo su potpuno suvišni.

Dobra stvar za mene je, kaže ”mentorka”, to što u Švedskoj, zbog prirode useljeničke politike (primali su puno azilanata i izbeglica sa svih strana sveta) postoji pozitivna diskriminacija prema ljudima koji dolaze iz zemalja koje nisu članice EU. Zavod raznim olakšicama stimuliše poslodavce i to pomaže. Loša stvar je što su i u Švedskoj mediji u krizi, što je puno novinara bez posla, što ne pricam švedski…

U nekom trenutku, kao da joj je iznenada sinulo, reče mi kako je Zavod svojevremeno imao projekat sa jednom medijskom kućom koja radi nešto i na engleskom. ”Fotokopiraću ti vizit kartu žene sa kojom sam sarađivala, pa ti pošalji mejl i CV, da im daš do znanja da si tu, pa ako se nešto desi, desi…”

Takođe, pošto je čitava baza podataka Zavoda za zapošljavanje dostupna i preko interneta, pokazuje mi kako funkcioniše onlajn tražilica. Ukuca ‘serbiska’ (srpski) kao ključni pojam…i kao prvi na listi bude oglas kako dvojezični časopis za kulturu ‘Dijaspora’ traži novinara/redaktora sa dobrim znanjem srpskog ili srpskohrvatskog.

img_9616

Te večeri pošaljem mejlove na adrese koje sam dobio, zakačim CV…i sutradan, maltene samo što sam ustao, imam odgovore sa oba mesta. ”Da li ti odgovara da dođes na neformalni razgovor sledeće srede u 16h, tada će tu biti i David Isakson, direktor Global Reportinga”, otpisala mi je Anet Emanuelson, čiji mi je kontakt fotokopirala Kristina Lunden iz Zavoda.

”Reci mi, molim te, otkud ta tvoja veza sa Brazilom?”, prvo je sto me je upitao David, kad smo se sledeće srede sreli u prostorijama Global Reportinga. ”To je duga priča”, kazem mu, ”ali, hajde da kažem da mi je Brazil, tako šaren i lud kakav jeste, dokaz da je Jugoslavija bila itekako moguća…”

Tad nisam imao pojma da je David za svojih 50 godina prosao blizu 150 drzava sveta… I da je upravo pokrenuo projekat o ”švedjanstvu”, sa idejom da prosiri tradicionalnu definiciju pojma.

Na kraju ”neformalnog razgovora” rekli su mi da, ako mi to odgovara, mogu odmah kod njih da počnem ”praktik”. To je nešto kao profesionalna praksa ili stažiranje; suština je da Zavod za zapošljavanje ’praktikantu’ plaća neki džeparac, da firmu to ne košta ništa, a da aranžman može da bude (i) na obostarnu korist. Praktikanta to može da vodi ka iskustvu, kontaktima i dugoročnijem ugovoru; firma, pak, može na jednostavan način da proceni ko joj (ne) odgovara.

”Imam još jedan razgovor za posao, javiću se posle toga”, rekao sam im.
Aco Dragićević, pokretač i urednik časopisa Dijaspora, u Švedsku je došao devedesetih, kao izbeglica. Nekad je radio na Radio Čapljini, ovde je, uz pomoć švedske države, pokrenuo svoje novine na srpskom/srpskohrvatskom. U Kraljevskoj biblioteci je proučavao šta je sve od štampe na našem jeziku ovde izlazilo i došao do zaključka da nikada nije bilo dvojezicnog casopisa za kulturu. Dijaspora je nastojala da popuni taj prostor. Uprkos tome što u Švedskoj ima preko 200 hiljada ljudi poreklom iz bivše Jugoslavija i što postoji niz nacionalnih udruženja, malobrojne su (ako ih uopšte ima) novine poput Dijaspore, koje uspevaju da održe kontinuitet.

Sa Acom, koji živi u Sodeteljeu, gradiću kraj Stokholma, prvi put sam se našao u Kulturhusetu (domu kulture). ”Najviše bih voleo da mogu da ti kažem: ”Dođi u ponedeljak da radiš. ” Na žalost, ne mogu. Kad sam davao taj oglas računao sam na prošlogodišnja sredstva od države. Na žalost, to je smanjeno, a i sa oglasima je u poslednje vreme problematično…” Dogovorili smo se da ostanemo u kontaktu i da sarađujemo kad se pruži prilika.

Ugovor za moju ’praktik’ u Global Reportingu morala je da ”štiklira” moja ”mentorka” Kristina Lunden iz Zavoda ”Kultur och Media”. ”Odobriću ugovor samo na tri meseca. Firme imaju stvarno dobre uslove da zaposle nekoga poput tebe i zato im ne treba dozvoliti da to zloupotrebaljavaju… Pozvaću te za dve, tri nedelje da proverim kako ti je; a zvaću i njih…”

Potpisujući ”ugovor” prvi put u životu sam se osetio kao da imam ličnog menadžera, nekoga ko zastupa moje interese i brani moja prava; čak i ona prava kojih nisam svestan.

Global Reporting. Medijska agencija smeštena u prostranom stanu u staroj zgradi u stokolmskom Starom gradu. Stan je pun knjiga, neke od kolega su u papučama, čarapama; kad se nesto čita, tu su i sofe da se sedne, pa i prilegne. Kuhinja je prostrana, osim što se tu ručava, u njoj se obično dočekuju i posetioci. ”Poenta i jeste da se na poslu osećas prijatno, kao kod kuće”, kaže mi Lisa Janson, grafički dizajner, kraj koje sedim.

Na prvom zajednickom sastanku svi pričaju engleski, da bih ja razumeo, svako se predstavlja, objašnjava svoju ulogu… Već i samu mogućnost da postanem deo jedne takve priče, smatrao sam i smatram privilegijom.

Moj prvi ”radni zadatak” bio je da pišem o ”svedjanstvu”, kako to ja vidim i doživljavam. Priča o (nacionalnom) identitetu u ovom našem vremenu, kada je svuda po Evropi bezbroj raznih dođoša sa svih strana sveta, panevropska je, pa tako i švedska tema. Ko je ”pravi” Šveđanin? Da li neko ko nije plavooki Svensom može to da postane? Da li postoje neke karakteristično švedske osobine, fenomeni? Koje? Ta pitanja ovde izgleda ne gube aktuelnost…i David je svojim saradnicima – iz Etiopije, Belorusije, Irana, Bosne, i, eto, iz Srbije – pružio prostor za meditaciju i kontemplaciju o tim temama.

Malo po malo počeo sam da (s)hvatam i šta sve drugo Global Reporting dela. To je mala privatna firma sa petnaestak ljudi i dosta saradnika sa strane, koja se na švedskom, evropskom i globalnom tržistu bori za poslove i klijente, prvenstveno u domenu medijskog konsaltinga. U prevodu – aplicira se na razne konkurse i tendere i od dobijenih poslova se živi.

Svaki pojedinac tu je na neki nacin i ”samostalni preduzetnik”, kome Global Reporting, kroz svoju reputaciju, kontakte i dvadesetogodišnje iskustvo, pomaže da dobije ”na tenderu”. I ja sam se relativno brzo, kao praktikant, uključio u ”akciju”. Znao sam da Švedski institut ima konkurs ”Creative Force”, koji podržava ”kreativne susrete” međunarodnog karaktera iz kojih se rađa neki ”novi kvalitet”, i počeo sam da razvijam svoj ”projekat”.

Ideju radio-emisije Globalno selo, koju sam radio u Beogradu, modifikovao sam i prilagodio svedskom (i evropskom) kontekstu i taj ”predlog projekta” poslao na adresu Svedskog instituta. Nepunih mesec dana kasnije komisija Švedskog instituta odlučila je da odobri finansiranje za (moj) projekat ”Trans Europe Express”… U obrazloženju su naveli kako smatraju da je ideja interesantna, inovativna i ne znam sta sve ne…

Narednog dana potpisao sam sa Global Reportingom ugovor za pravi posao i pravu platu. Kad sam otišao u Zavod za zapošljavanje da Kristini Lunden javim da mi je odobren projekat, i da sam na osnovu toga dobio i posao, radovala se kao što se obradovala i moja mama. Kolega Peo Önstedt, koji je u Global Reportingu zadužen za administrativne poslove, prijavio mi je ”kako je žena iz Zavoda ”Kultur och Media” zvučala veoma egzaltirano preko telefona zbog mog ugovora…”

I, eto, sad radim. Za platu. Sto predložim, kolege Sveđani slušaju sa uvažavanjem. Ovo je drustvo koje zahvaljujući inovativnim idejama i dobroj, racionalnoj organizaciji stiglo tu gde jeste. A po mnogo čemu je na vrhu, u globalnim okvirima. Imponuje mi da sam se u takvom drustvu tako lako i brzo “snašao”. Zahvaljujući, pored ostalog, nekakvim idejama.

img_9782

Neki mi kažu: “Imao si srece.” Ana mi kaze: ”Ovo je prvi slučaj koji znam da je Zavod za zapošljavanje nekome pomogao. Meni nije nikada.” Petra, Anina najbolja prijateljica, mi kaže: ”Mnogo je onih koji godinama ne mogu da nađu ni “praktik”, kamoli posao…” Rikard, moj drugar, stalno mi ponavlja: ”Diskriminacija je grozna i Švedska nije sto je nekad bila…”

Da, možda sam stvarno imao sreće. Na svakom koraku nailazio sam na prave ljude na pravim mestima. Pomagali su mi tako sto su radili ono što im je u opisu posla. Takva sreća je u Srbiji nezamisliva.

Osećam se kao Vudi Alen na kraju ‘Holivudskog kraja’. Vudi Alen je tu reditelj, koji dugo ništa nije snimao, pa kad posle toliko vremena volšebno dobije sredstva za film, na nervnoj bazi oslepi od stresa na početku snimanja. Ipak, snimi film potpuno slep, uz pomoć asistenta, praveći se da vidi.

U Americi film iseckaju i ispljuju, a reditelja proglase za slepca i kretena. Nekoliko meseci kasnije, u Francuskoj film proglase za remek-delo, a reditelja za vizionara i genija. Kad mu iz Francuske stignu novine sa kritikama, Vudi Alen čita, smeška se, i kaže: ‘Hvala bogu da postoji Francuska.’ Iz ove moje sadašnje perspektive, ja stalno sa smeškom ponavljam: ‘Hvala bogu da postoji Svedska.’

Nisam više ni mlad, a ni naivan da verujem u rajeve. Tu su i moji prijatelji Sveđani da me stalno podsećaju kako Švedska nije idealna i kako ništa nije kao što je bilo… ”Ni ja nisam idealan i kao što sam nekad bio”, kažem im ja. ”Zato mi je, valjda, i ta nesavršena Švedska tako potaman…”

Predrag Dragosavac

Category: Po nordijski, U prvom licu
Tags: , , , , ,
Author: