Na putu

IMG_2686

Barselonske sličice & prizori…

U eri (hipertrofije) medija, i doživljaji su medijski artikulisani i manipulisani. Mediji definišu “šta mora da se vidi”, “šta je najluđa zabava”, šta je naj ovo i naj ono. Za sledbenike tog svetonazora, dolazak u Barselonu prepun je moranja i imperativa – na svakom koraku su naj ovo i naj ono. Mnogi tu nikad i ne izađu iz začaranog kruga moranja. A Barselona je, kao i mnoga druga mesta uostalom, najinteresantnija  kad se upoznaje natenane i bez presije.

Okvir percepcije Barsleone nije samo medijski zadat, već je bukvalno “zakucan”: Мesto nove evropske energije. San na javi. Grad u kome je nemoguće biti tužan. Itd, itd. Industrijski, lučki grad, koji je za vreme Franka decenijama tavorio i propadao, reinkarnirao je u poslednje dve, dve i po decenije u grad uslužnih delatnosti sa imidžom neodoljivosti. U potrošački definisanoj priči, “brendovi” su gde god se okreneš:  Gaudi, Pikaso, Miro, Dali, Rambla, Raval, Montžuik, Krojf, Maradona, Mesi, Park Guelj, Kamp Nou, Tibidabo…

Broj turista koji dolaze u Barselonu bukvalno je “eksplodirao” poslednjih godina – 1990. bilo ih oko milion i sedamsto hiljada, 2012. skoro sedam i po miliona. Za taj skok velikim delom su zaslužne i low cost kompanije, što je opet uticalo i na tip turista. Kao i u Prag, i u Barselonu se masovno dolazi na vikend-napijanje i orgijanje, što je stalno iznova povod za polemike o “održivom razvoju” grada u godinama koje dolaze.

No, mimo brendova, masovnih turista i unapred zadate percepcije ili doživljaja grada, Barselona, ipak, ili bolje reći uprkos svemu, i dalje ima i živi svoj život. Tačnije, mnogo različitih života. Doživljaj grada veoma zavisi od toga u koju se stvarnost sleti. Stvarnosti mogu da se razlikuju kao nebo i zemlja; more i zaleđe; leto i zima…

Barselona je od pamtiveka neka vrsta mediteranskog “melting pota”, mesto gde su svetovi i civilizacije sretali i preplitali. To je i danas, s tim da su ti susreti i preplitanja danas drugačije prirode nego ranije. Globalizacija se tu prelomila na “barselonski” način. Pored brojnih južnoameričkih doseljenika, koji nekako prirodno gravitiraju ka Iberijskom poluostrvu, pošto se u tom kulturnom i jezičkom okruženju lakše snalaze, u grad je poslednjih godina i decenija stiglo na hiljade Pakistanaca, Indijaca, Kineza…

Nastajući demografski i kulturni “amalgam” je osoben, veoma različit od onoga što je sličnim procesom nastalo u Njujorku, Londonu, Stokholmu… Drugačiji su “sastojci” u “loncu”, drugačija je i osnovna kultura koja daje glavni ukus. Pored pluralnosti koja je modus vivendi, Mediteran tu stalno donosi povetarac…i osećaj otvorenosti, širine…
IMG_3609
Bilo bi i preterano i netačno reći kako se svi dođoši  ”aklimatizuju” brzo i lako; ima i tu svega. No, ako je suditi samo po izrazima lica, dalo bi se bar pretpostaviti da tu čak i Pakistancima koji na ulici (ilegalno) prodaju limenke piva udobnije nego u nekim drugim zemljama i gradovima koji se mnogo više diče svojom (navodnom) otvorenošću. Administracija jeste spora, neefikasna, pa i rigidna,  birokratija i papirologija mogu dugo da zagorčavaju život, ali je na nivou svakodnevnog života situacija, bar se takav utisak stiče, kud i kamo  ”mekša”.

Grad se jeste podredio turizmu i turistima i pod njihovom je neprestanom kanonadom. Kirije jesu otišle nebu pod oblake, jer su gazde kao gazde – lakome, pa im se turisti više iplate od bednih stanara. Ipak, za razliku od Venecije, na primer, koja se u mnogome pretvorila u grad-muzej, iz Barselone se život nije iselio. Borba traje…

Pijace
pijaca
Iako u gradu ima bukvalno na stotine muzeja, boljeg “muzeja” Barselone i Katalonije od pijaca nema. Tu trenutno možete da osetite trenutni puls grada i čitave regije, ali i da neosetno upijete prošlost koja nastavlja da traje – kroz način života, komunikacije i interakcije, ishrane…

Za samo jednom tezgom ispričaćete se više nego u Stokholmu za nedelju dana. Izuzev interakcije i socijalizacije, a samo u držanju i pokretima proizvođača i prodavaca –  sireva, vina, pršute… – u njihovoj posvećenosti i sofisticiranosti, “pročitaćete” da to rade generacijama… Na jugu Evrope, pa i u Kataloniji i Barseloni, kriza je sveprisutna reč; o ovom kumuliranom znanju i kulturnom bogatstvu koje iz njega proizlazi (i koje malo gde postoji) mnogo se manje čuje. Kao da je to nešto što se samo po sebi podrazumeva. I bagateliše.

pijaca1

Ulični svirači
IMG_2691
Uprkos tome što u Barseloni često čujete optužbe na račun policije koja maltretira i šikanira ulične muzičare, oduzimajući im ili upropaštavajući instrumente, u Evropi teško da ima grada gde muzika dolazi maltene sa svakog ćoška, kao što je to slučaj u Barseloni.
I tu je, kao i u brojnim drugim mediteranskim gradovima, živa “trubadurska” tradicija; u ovom slučaju važnije je, ipak, nešto drugo. Zahvaljujući pre svega Manu Ćau i Mano Negri, Barselona ima “mitsku privlačnost” koja je razne ljude sa svih strana sveta dovuklo baš tu. Ta internacionalna umetnička porodica slobodarsko-anarhističkog duha jedna je od najuzbudljivijih osobenosti grada.

Ležernost
IMG_6004
“Barselona je boemska, Madrid je šminkerski…”, kaže jedan drugar koji je živeo u oba grada, sažimajući u nekoliko reči razlike između dva “konkurentska” grada.   Uz tu barselonsku “boemiju” ili kao njen sastavni deo idu i opuštenost i ležernost, “kvaliteti života” uglavnom nesvojstveni velikim gradovima.

Olimpijska četvrt
IMG_3610

Za Frankovog vakta Barselona je dugo bila marginalizovana zbog svog republikanizma i katalonskog independizma. Tek je posle njegove smrti 1976. godine konačno mogla da digne glavu. Na izborima 1979. kandidat Socijalističke partije postao prvi socijalistički gradonačelnik posle tridesetih godina i upravo je to socijalističko gradsko rukovodstvo 1980. donelo odluku da razvoj grada veže za kandidaturu za Olimpijske igre. Tako je sklopljen brak između levičara i krupnog kapitala koji će u mnogome promeniti lični opis grada i od koga će dugoročno najviše profitirati preduzimači i građevinari.

Bivši falangista, predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta Huan Antonio Samaran uradio je što je bilo do njega da Barselona dobije organizaciju Olimpijade. Samaranovo rukovanje sa Paskalom Maragalom, socijalističkim gradonačelnikom disidentske prošlosti, ostaće jedan od simbola istorijskog pomirenja na špansko-katalonski način. Dotični brak i istorijsko pomirenje u velikoj meri su odredili pravac razvoja grada u poslednje tri decenije.
octubre_1986_Juan_Antonio_Samaranch
Olimpijsko spremanje grada otvorilo je prolaz ka moru, stvorilo amerikanoliko olimpijsko selo i dovelo turiste. Barselona je upeglana, ali je uporedo sa tim «fejs-liftingom» postajala sve skuplja za život i sve nedostupnija mnogim svojim starosedeocima.

Trg Džordža Orvela – PlacTripplaza-del-tripi-st-jaunes-barrio-gotico-e1327625922585
Orvel je u Barselonu došao kao dobrovoljac u Španskom građanskom ratu. Svoje boračko iskustvo opisao je u knjizi Оmaž Kataloniji. Britanski hroničar katalonske kulturne istorije Majkl Ejdi (Michael Eaude) smatra da je međunarodni uzlet Barselone kao vrhunske turističke destinacije počeo 1985, ambicioznom londonskom izložbom Оmaž Barseloni, čiji je naziv bio direktna referenca na Orvela.

Iako u starom gradu (Ciutat Vella), Trg Džordža Orvela je relativno novog datuma. Nastao je 1997. kao plod politike urbane regeneracije koja je pored ostalog podrazumevala osvežavanje i podmlađivanje strarih urbanističkih celina. U ovom konkretnom slučaju u gusto naseljenom kvartu srušeno je nekoliko zgrada da bi se otvorio prostor za trg.

Pošto je vremenom (pored svega ostalog) postao i (ne)zvanično noćno okupljalište đankija u svakodnevnom gradskom govoru (ne samo slengu) Orvelov trg poznatiji je kao Placa Tripi. To je i jedno od prvih mesta u Barseloni gde su postavljene kamere za nadgledanje, a ne bi li sprečili okupljanje neželjenih “gradski planeri” su nedavno “poravnali” sve stepenike koji su tu postojali (i na kojima se sedelo).

Na “Placi Tripi” i oko nje nalazi se više barova, kafića, klubova koji su postali sinonimi “barselonske scene”. Čak i kad je čitav grad prepun turista, po tim mestima ih nema, ili barem ne dominiraju. Kao da postoji neka nevidljiva “granična linija” koja razdvaja svetove “lokalaca” i došljaka.
IMG_2684
Ima i potpuno “nevidljivih” klubova, skrivenih i bez ikakvog natpisa koji bi ukazao na njihovo postojanje. Obično se otvaraju kad se sve ostalo zatvori i u njih se ulazi samo u društvu ili po preporuci onih koji su tu domaći.

Okupirani društveni centri (Centro Social Ocupado)okupas
Okupas, odnosno skvotovi, današnja su emanacija anarhističkog duha, koji je bio karakteristično obeležje Barselone u prvoj polovini XX veka. Skvotova ima raznih i u različitim delovima grada. Jedni deluju kao aktivističko-obrazovni centri, drugi kao radionice alternativne kulture, treći samo kao stambene komune… Zajedničko im je što funkcionišu izvan sistema i negiraju kapitalizam, njegova pravila i postulate.

U skvotu može da se pohađa besplatan kurs jezika, poljoprivede i/li ratarstva, da se pojede obrok za simbolične pare (podrazumeva se posle jela operete svoj tanjir i escejg), da se pogleda koncert ili pozorišna predstavu za onoliko para koliko na kraju stavite u šešir…
okupa
Kada gradski oci Barselone putuju po svetu,  okupirane društvene centre navode kao primer barselonske harmonije u različitosti. Kada su kod kuće, uglavnom rade na tome da na tim mestima posade nešto komercijalnije.

Fossar de la Pedrera
fossar-de-la-pedrera3-c2a9edwin-winkels
 Više od sedamdeset godine posle završetka Španskog građanskog rata i više od tri decenije od kraja frankizma, širom Španije još se nalazi neznani broj masovnih grobnica u kojima počiva na hiljade žrtava fašističkog režima Franciska Franka. I to je još tabu tema.

U Barseloni se, u skrajnutom delu ogromnog groblja na Montžuiku (gde su prvobitno sahranjivani siromašni i oni koje nije imao ko da identifikuje), nalazi i Fossar de la Pedrera – praktično jedini zvanični spomen-park žrtvama frankizma u Španiji. Tu su, po ulgedu na Vietnam Memorial, na nekoliko kamenih stubova uklesana imena žrtava.

U okviru istog kompleksa je i grob Ljuisa Kompanjsa, predsednika Katalonije iz doba Republike, koji je streljan na Montžuiku 1940. godine. Mada se tu svakog 15. oktobra odaje počast žrtvama frankizma, Fossar de la Pedrera skoro da se ne spominje u gradskim vodičima. Turista tu nema.

Šetnja grobljem otkriva još jednu nepoznanicu – grobovi su iznad zemlje i to na nekoliko nivoa. Kažu da je taj “običaj” nastao zbog manjka prostora.

Knjižara La Central
central
Pirineje je najlakše preći preko Katalonije i ta strateška poziciniranost uslovila je da Katalonija kroz istoriju često bivala stešnjena između različitih imperija. Pošto dugo nemaju svoju državu, Katalonci su svoj nacionalni identitet gradili i prenosili prvenstveno preko jezika. Za vreme frankizma oduzeto im je bilo i pravo na jezik. Katalonski je bio proteran iz škola i javnosti. Legenda kaže da je stadion Barselone bio jedino mesto gde je bilo moguće slobodno pričati na katalonskom.

Poslednjih decenija situacija se promenila – katalonski je zvaničan jezik i na njemu se  veoma insistira. Paradoksalna istina je, međutim, da katalonskim pravopisom vlada relativno mali broj ljudi – ni mnogi od onih koji su “sačuvali” jezik, nikad nisu pisali na katalonskom. Iz tog razloga nije neobično da na bilbordima ili u jelovnicima stoji nešto što je mešavina katalonskog i španskog.

Ta mešavina je na neki način prvi jezik većinske Barselone, koja je u najmanju ruku bilingvalan grad.  Pored tog “glavnog toka”, u njoj postoje i stvarnosti na kineskom, arapskom, engleskom i raznim drugim jezicima. Opet, uprkos toj višejezičnosti koja postoji u svakodnevnom životu, “institucionalna” Barselona kao da još nije stanju da isprati trend. Uprkos bezbrojnim turistima, čak i na velikim izložbama u glavnim muzejima i galerijama, često nema ni elementarne informacije ne engleskom, francuskom ili nemačkom.

Knjižara La Central u Ravalu, najveća u gradu, nema taj problem. Ona je primer katalonsko-španskog jezičkog bogatstva i barselonskog kosmopolitizma. Taj kosmpolitizam se kreće kroz više jezika i engleski tu sasvim sigurno nije ni primaran, ni najvažniji.

Petanka ili boćanje

My beautiful picture
Uprkos tome što su se i u staro jezgro Barselone uglavili velike kompanije i ultra-komercijalni sadržaji, komšijske radnje i radnjice nisu nestale. Paralelno sa novim, često bezlično modernim kafeima i restoranima, još uvek opstaju i stari barovi sa stalnim gostima iz komšiluka. I još se živi u javnim prostorima, na ulicama i po bezbrojnim trgovima.

Boćanje (iliti petanka) nije zabranjeno, ali su timovi danas uglavnom sastavljeni od penzionera. Kada je o starim navikama reč, interesantno je da je u Španiji, iako se npr. dosta puši, životni vek duži nego u dobrom delu Evrope. Uz to je broj depresivnih najmanji u EU. Dva su (najčešća) objašnjena za to – klima i veliki broj sunčanih dana, ali i to što se tu ljudi još nisu odrekli svoje sieste i opuštenijeg načina života.

Rambla
U XIX veku Rambla je bila korzo za sve slojeve i klase. U XX veku, koji je u Barseloni počeo intenzivnom industrijalizacijom i klasnim tenzijama, buržuji su se premestili i izolovali na višoj nadmorskoj visini. I radnička klasa se vremenom prebacila na svoju aveniju Paralel.

U XXI veku, kada kroz grad šetate sa onima koji tu žive, Rambla se zaobilazi kad god je moguće. Prohodnije je kroz sporedne ulice i uličice. Ramblom danas špartaju uglavnom turisti, pošto je ona neka vrsta polazne/dolazne stanice svake turističke ture kroz grad. Tu su i svi mogući servisni biznisi: menjačnice, hoteli, kafei, internet-kafei, restorani, fast-fudovi…

Prodavnice suvenira drže mahom Azijati. Prodaju razglednice, vodiče, Barsine dresove…i povrh svega – kaubojske šešire. Mada ih u Barseloni i Kataloniji niko ne nosi, Englezi ih masovno nose kući kao suvenir iz  Španije. Kaubojski šeširi valjda odslikavaju ideju Barselone i Španije kakva je velikom broju Engleza na pameti. Prodavcima je najvažnije da zadovolje želje mušterija; a da li te želje imaju utemeljenje u stvarnosti potpuno je irelevantno. Iluzije su legitimna roba…

Category: Na putu
Tags:
Author: