Naše priče

luther in på skinnet

Srpska stvarnost ”švedskim očima”

Pravo putovanje s ciljem otkrivanja ne sastoji se od traženja novih prizora, nego od sticanja. novih očiju.
Marsel Prust

Uvod

Stvarnost oko nas može da se posmatra raznim dioptrijama. Od ”švedske” nema puno ”oštrijih”. Nema ni mnogo društava koja su postavljena i opstojavaju na ”racionalnijim” osnovama. ”Na koži Luter istetoviran”, zvaničan je naziv jednog od mnoštva događaja kojima se obeležava 500 godina reformacije. To je trajna tetovaža, ne skida se ni ateizmom.

U životu nije sve linearno i racionalno. Sve što se u jednom trenutku čini racionalnim ne mora nužno da bude dobro i ispravno (kao, na primer, prisilna sterilizacija ”disfunkcionalnih”), pa ni racionalno na duge staze. Racionalizam nije i ne može da bude apsolutni kriterijum. Niti je sam po sebi ”dobro po sebi”.

Ipak, oštra ”dioptrija” švedskog racionalizma pruža veoma interesantne uvide. Jaka je, takoreći teleskopska. Izoštrava sliku do najsitnijih detalja. Lako može da izazove glavobolju i mučninu. Ljudi nekad ne žele sve da vide, nekad ne žele da vide ništa, nekad im je zgodno kad je mutno. Različita društva i različite kulture na različite načine se odnose prema stvarnosti…

Tekst koji objavljujemo u više nastavaka pokušaj je sagledavanja ”nas” kroz tu ”švedsku» dioptriju. Donekle je inspirisan diskusijom o izborima ”tamo i ovde” i nemogućnošću smislenog poređenja bez postavljanja šireg konteksta. U tom smislu, može da se kaže da je ideja teksta da postavi takav kontest i da u isti koordinatni sistem ”postavi” švedsku i srpsku (i eks-jugoslovensku) ”društveno-političku stvarnost”.

 

Švedski kontinuitet – ekvilibrijum u pokretu

U svom čuvenom delu «O duhu zakona», Monteskje (1689 – 1755) je zastupao tezu kako na prirodu društvenih i političkih odnosa odlučujuče utiču geografski položaj, klima, pa onda i veličina države. Njegove teorije često su zato kritikovane zbog «geografizma». U Švedskom i skandinavskom slučaju «geografizam» uopšte ne deluje kao pojednostavljivanje.

Skandinavija je evropska teritorija koja je naseljena poslednja. Postoji i šala koja kaže kako su Skandinavci ljudi koji su pogrešno skrenuli u Nemačkoj – umesto levo, krenuli su desno…i od samog početka život im je u velikoj meri zavisio od ćudi prirode. Od vajkada je tu bila potrebna dobra organizacija da bi se u tom prirodnom okruženju preživelo.

U starom nordijskom sistemu verovanja, u paganskoj religiji, ili kako god to nazvali, vrhovne moći pripisivane su prirodi. Pojednostavljeno rečeno, moglo bi da se kaže da je priroda bila «vrhovno božanstvo». Priroda je do dan danas ostala veoma važna i prisutna u svakodnevnom životu.

Zime su duge, nikad da im dođe kraj. Proleća i leta prolete. Tokom jeseni i zime dan je kratak. U Stokholmu je u decembru oko šest sati dana. Severno od Stokholma još manje. Ko radi od 9 do 5 često bela dana ne vidi. Mrak mesecima «pritiska» kao nizak plafon. U junu je obrnuto. Tad skoro da nema noći. I dan danas najveći praznik, uz Božić, je – Midsamer – to je proslava najdužeg dana i kratke plodne sezone.

Zemlja je ogromna – 450 hiljada kvadratnih kilometara. Od zemalja Evropske Unije samo su Francuska i Španija prostranije. Na jedan kvadratni kilometar u proseku je 21 čovek. Naseljenost je retka. Nikada u prošlosti zamlja nije bila tako gusto naseljena kao danas.

Nacionalna država i u Švedskoj plod je 19. veka. Dobar deo ”infrastrukture” za njeno uspostavljanje postavljen je ranije. Monteskje, na primer, hvali aspolutističkog monarha Karla XII (1682 – 1718) jer je svoj narod iz varvarstva uveo u civilizaciju.

Kasnije, ”nacija” se širila sa železnicom. Do Kirune i krajnjeg severa «voz» je stigao u poslednjim godinama 19. veka. Da olakša i ubrza «liferovanje» gvožđa na jug. Sever je industrijalizaciji davao pogonsko gorivo.

Moderna švedska država mogla bi da se okarakteriše kao «kišobran» nad velikim kapilarno umreženim prostorom. U zemlji, koja od nedavno broji 10 miliona stanovnika, postoji oko 200 hiljada udruženja za sve i svašta. U Švedskoj postoji izreka kako je prva stvar koju će troje Šveđana uraditi kada se nađu na pustom ostrvu (ili bilo gde drugde) – jeste da osnuju udruženje.

Država je ustrojena kao servis. Ona, u principu, u mnogo čemu olakšava život. Građani to poštuju. Lojalni su državi kao malo ko drugi na svetu. U stvari, oni se zaista identifikuju sa njom. Država im je imanentna. I oni njoj, takođe.

Poenta nije da se država plaši pojedinaca ili udruženja (što se na predsedničkim izborima u Srbiji isticalo kao neka vrsta ”demokratskog ideala”), niti je obrnuto. Poenta uopšte nije u plašenju i strahu, nego u građenju i održavanju odnosa utemeljenih na poverenju, saradnji i međusobnoj odgovornosti.

Ili, kako to sažima švedski prijatelj Sven: ”Država mora da bude odgovorna građanima, ali u isto vreme građani moraju da budu sposobni (opremljeni) da državu pozovu na odgovornost; građani moraju da budu svesni svojih prava i da znaju načine na koje ta prava mogu da zadovolje ili odbrane.”

”Osposobljavanje” za ”građanska prava i obaveze” u Švedskoj kreće bukalno od obdaništa. Lično iz prve ruke mogu da posvedočim da se na kursevima švedskog za strance (doseljenike) građanska, radnička, potrošačka (i druga) prava uče bukvalno sa prvim švedskim rečima. Odmah na sledećem nivou na red dolazi ”komunikacija sa nadležnima”, pismena i usmena – kako se formuliše pitanje, žalba, predlog…

Škola jezika je obdanište za odrasle. Švedska deca te stvari (na)uče još kao deca. U obdaništu. Tako, kao odrasli, postaju samouvereni igrači. Ne daju na sebe. Isteruju svoja prava, još kako, ako su slučajno narušena. U tome su i istrajni, i tvrdoglavi. Prava su prava. Nisu samo na papiru. Na tome sve počiva.

”Samosvesni, obrazovani, dobro obavešteni i društveno aktivni i angažovani pojedinci fundament su funkcionalnog sistema” – to mu dođe kao aksiom švedske ”teorije sistema”. Drugim rečima, pojedinac svestan svojih prava, (kroz državni sistem obrazovanja) osposobljen da ta prava zadovoljava, ali i da ih brani ukoliko je potrebno sine qua non je švedskog poretka. Taj poredak se iskazao i iskazuje i kao (veoma) funkcionalan, i kao (više nego relativno) demokratski.

Sven o tome rezonuje na svoj ”svensonski” način: ”Kako uopšte država može da bude otuđena od građana? To je nemoguće… Građani i država, to ide zajedno…” Države otuđene od građana, države u službi družina, bratija, partija…Šveđanima je to teško pojmljivo. ”Čemu to služi kad nikakvo opšte dobro ne može da donese?”, njihov je rezon.

Zahvaljujući ”gledanju svog posla” Švedska je u poslednja dva veka uspevala da izeskivira ratove. Nekad je to značilo dubiozne moralne izbore, ali njihov najviši moralni imperativ bio je da sačuvaju sebe i svoje. Društvo je tako imalo ”privilegiju” da se razvija ”generički”, u kontinuitetu, bez dramatičnih lomova. I društvena struktura zemlje bila je ”postojano stabilna”.

Isto može se kaže i za rast populacije. Uprkos dubokim klasno-socijalnim razlikama kakve su u prošlosti postojale, elita nije traćila svoje stanovništvo u suludim avanturističkim poduhvatima. Niti je onda imala potrebu da takve žrtve mistifikuje i mitologizuje. Da bi prala svoju odgovornost i relatizovala svoju kratkovidost, «slaboumnost» i odsustvo smislene vizije i plana.

**

Jedan od plodova stabilnosti i kontinuiteta Švedske je i ”istorijski” veoma stabilna politička scena. Političke partije su pratile razvoj društva i njihova evolucija veoma precizno odslikava diversifikaciju društva u poslednjih 150 godina, odnosno od vremena kada je industijalizacija zaista napravila «zemljotres» i pokrenula «veliku seobu naroda» iz ruralnih sredina ka gradovima.

 

Sredinom 19. veka zemlja je bila agrarna, a seljačko stanovništvo većina. Krupni zemljoposednici tradicionalno su bili pozicionirani konzervativno-desno, ali su ovi drugi, sa manjim posedima, počeli da se samoorganizuju oko svog interesa, koji nisu mogli da zadovolje ni liberali, a ni radnički pokret. Ta seljačka (samo)organizacija porodiće Seljački savez, partiju koja je do poznih pedesetih godina 20. veka više puta bivala koalicioni i «klasni» partner Socijaldemokratama.

 

Seljački savez će kasnije promeniti ime u Centar, a pored imena postupno će menjati i idelošku postavku. Urbanizacija je menjala lični opis zemlje i tome se trebalo prilagoditi. Danas, kada 85 procenata stanovništvu živi u gradovima, Centar se deklariše kao liberalno-agrarna partija. Iako u svojoj savremenoj inkarnaciji stremi i uspeva da privuče urbane glasače, svoje ”socijalne baze” se (deklarativno i programski) ne odriče, iako se ona u međuvremenu istanjila.

 

Ni Šveđani se ne odriču i ne stide svog ”seljačkog” i ”provincijskog” porekla, iako je zemlja danas ”post-industrijska”, tehnološki napredna, sa širokom ”kreativnom klasom”. Kultura je ”na zemlji”. ”Kulturna elita”, kao i svuda, ima svoje poze i zna da ”izvodi besne gliste”, ali je svesna gde živi i odakle dolazi. Ne glumi se snobovsko ludilo s nosom u nebesima (da je Stokholm nekakav ”skandinavski Njujork”), niti se, s druge strane, stvara i generiše malograđanski prezir prema sopstvenom seljačkom i provincijskom poreklu i stanovništvu.

 

Drugim rečima, Šveđani se svog ”svinjarstva” ne stide, jer pored toga što su od toga krenuli, ono im i dalje puni trpezu. Razvijena je svest da je jedan od najvećih izazova i rebusa ”švedske priče” bio i ostao održavanje ekvilibrijuma između gradova, u kojima danas živi velika većina stanovništva, i retko naseljenih ruralnih krajeva, koji, pak, pokrivaju najveće prostranstvo i predstavljaju izvor različitih resursa.

 

Gajenje prezira prema ”unutrašnjosti” i njeno zapostavljanje ”u prevodu” bi pre ili kasnije značilo značilo ”amputaciju” velikog dela teritorije. Pražnjenje severa i slivanje ljudi prema većim gradovima i bez toga je veliki problem. Zato se za ”održivi razvoj” Švedske ne smatra presudnim rast i ”napucavanje” Stokholma, koji je trenutno jedan od najbrže rastućih evropskih gradova, već više prosperitet gradova, gradića i naselja po raznim ”vukojebinama”. Činjenica da je grad Umeo, na severu zemlje, najmlađi grad u zemlji i centar novih tehnologija, govori u tom kontekstu sama za sebe…

 

Istorijski, Centar (Seljački savez) predstavlja stranku ”periferije” i decenijama je održavao ”periferiju” na prestoničkom dnevnom redu. Razvijena svest o regionalnim specifičnostima, kao i senzibilitet za specifične potrebe različitih delova zemlje, nije naravno samo zasluga Centra.

 

Jedna od ”švedskih moda” sedamdesetih godina bila je seoba mladih profesionalaca i intelektualaca iz velikih gradova u ruralne krajeve zemlje; to su zvali ”zeleni talas” (gröna vågen). Priroda i život u prirodi, i sa prirodom, predstavljali su gradivni element nacionalno-romantičarske ideje o ”šveđanstvu”, pa su tako život u prirodi i briga za prirodu do dan danas ostali ”iskaznica” švedskog ”nacionalizma”.

 

Deca ”grenavogara” (kako su ih zvali), poput novinara i pisca Po Tidholma, verovatno su «najsenzibilniji» Šveđani – oni u sebi nose i perspektivu sela i malog mesta u «unutrašnjosti», ali i perspektivu grada, metropole. Oni su zaista sposobni su da «misle Švedsku» kao malo ko drugi. U stvari, «mislilaca» tog tipa, kadrih da «pomire» džikljajući grad i nestajuća sela i varoši, veoma je malo i u globalnim okvirima.

 

Ipak, sa grenovogarima ili bez njih, evolucija Centra (Seljačkog saveza), kao i socijalnog sloja koji je predstavljala, veoma je dobra ilustracija šta znači politika na duge staze, kao ”proces dugog trajanja”.

 

***

 

Ovih dana Stokholm je pun bilborda na kojima se predstavlja ”Bjorn Borg” kolekcija proleće-leto. Moto je: «Rivalstvo nas čini boljim. Iskaži ljubav prema rivalu.» Moglo bi naširoko da se diskutuje koliko su Socijaldemokratska partija (osnovana 1889) i liberalno-konzervativna Moderaterna (osnovana 1904) međusobno iskazivale ljubav, ali njihovo rivalstvo, nema spora, jeste Švedsku učinilo boljom nego što je bila pre stotinak godina.

 

I…što nije baš za prenebregavanje, Socijaldemokratski pokret bio je tu Bjorn Borg, tj. glavni kreator i nosilac promene. Okupljao je radnike u najširem smislu, ponajviše ”plave okovratnike”, ali i druge. Jedna od osnovnih ideja koncepta socijalne države (ili države blagostanja) kao ”narodne kuće” (folkhemmet), zasnovane na jednakosti i razumevanju, bila je da bude ”nadklasna”, odnosno za sve. Time se često i objašnjava kako je švedska Socijaldemokratska partija postala jedna od najuspešnijih političkih partija u političkoj istoriji.

 

Izvan Švedske uglavnom je manje poznato da je socijaldemokratski pokret na svom početku išao ruku pod ruku sa širokim ”prohibicijskim” pokretom, koji je u to vreme imao brojnije članstvo. Alkoholizam je bio bolest epidemijskih razmera. Uzrok bolesti video se u siromaštvu i lošim uslovima života i rada, a rešenje problema u širokim društvenim reformama, poboljšanju materijalnog stanja i životnih uslova najširih slojeva.

 

To je bila inicijalna ”reformska koalicija” koja će se pretvoriti u ”bujicu” čija će snaga ”izneti” industrijalizaciju (ne u smislu podizanja fabrika, već u smislu regulisanja uslova rada, cene rada, uslova života itd) i stvoriti poredak koji se i danas naziva ”švedskim modelom”.

 

Moderati (u prošlosti i Desnica, i Partija Desnice), tradicionalno uvezani sa ”krupnim kapitalom”, bili su ”najviši nasip” i ”brana” da ”bujica” ne odnese stubove kapitalističkog poretka. Oni su najjači glasnogovornici privatizacije, deregulacije, smanjenja poreza, smanjivanja javnog sektora… Nekome ”iz drugog sistema”, teško je i da pojmi kako je moguće da jedna partija decenijama bude u opoziciji i da se održi na okupu. Moderati su decenijama bili ”večna opozicija”. Uprkos tome njihov uticaj uopšte nije bio zanemarljiv. A dočekali su svojih ponovnih ”pet minuta”.

 

Simbol klasnog kompromisa »između rada i kapitala« je Saltsjöbaden-ski sporazum, potpisan (20. decembra 1938. godine) između Saveza sindikata (LO) i Švedskog saveza poslodavaca. Sa određenim »amandmanima«, taj dogovor i kompromis traje do danas. Kada se posmatra spolja, taj kompromis i njegovo trajanje bez sumnje su jedna od najunikatnijih tekovina »švedskog modela«. U prevodu na »savremeni jezik« taj sporazum pored ostalog znači da strane kompanije koje žele da posluju u Švedskoj moraju da poštuju »kolektivni ugovor« i zakonom zagarantovana radnička prava.

 

”Liberalna struja” u javnom i političkom životu ”struji” od druge polovine 19. veka, iako je Narodna liberalna partija (nedavno je promenila ime u Liberalna partija), koja će biti njen zvanični nosilac, zvanično osnovana 1934. godina.  Međutim, pošto su se Socijaldemokrati već na samom početku 20. veka nametnuli kao glavna snaga radikalne reforme, liberali u švedskom slučaju nikada nisu bili glavni nosioci promene. Pre bi moglo da se kaže da su bili njen ”osigurač” – umrtvljujući revolucionarnost ”sa leva” i ublažavajući trenje između dva suprotna pola švedske političke scene, sprečavali su da dođe do kratkog spoja.

 

U svojoj tradicionalnoj formi njihova oriijentacija bila je socijalno-liberalna, a kredo: ”Slobodna ekonomija sa društvenom odgovornošću”. U nekim periodima u prošlosti delovalo je kao da mogu da se uzdignu u treći ”noseći” stub političko-partijskog sistema, ali su u poslednje vreme u stagnaciji. Konstanta su scene, njihov glas se čuje – najglasniji su NATO lobisti, najgorljiviji EU-entuzijasti i najhisteričniji rusofobi – ali ne deluje kao imaju snage, a i ideje, za neke veće i originalne iskorake.

 

Levica je prošla je sve dvadesetovekovne velike uspone i padove evropske ”leve scene”…i preživela. Osnovana je 1917. godine kao Švedska socijaldemokratska levica, ali se 1921. «prekrstila» u Švedsku komunističku partiju i u narednih nekoliko decenija biće «na direktnoj liniji» sa Moskvom. Šezdesetih je prihvatila političku demokratiju, 1967. promenila je ime u Levica-komunisti, a posle pada Berlinskog zida distanciraće se i od komunizma. Od tada je samo Levica i predstavlja se kao ”socijalističko-feminističko-ekološka” partija. To je i glavna stranka imigranata i dođoša. I dalje je radikalna u svojoj kritici kapitalizma, ali je, u principu, sistemska stranka.

 

Zeleni su nastali (1981) na energiji spomenutog ”zelenog talasa” i i anti-nuklearnog pokreta i u pravom smislu su se etablirali i ustalili kao parlamentarna stranka tokom devedesetih. Najjednostavnije bi ih bilo definisati kao stranku (ekološki) ”održivog razvoja”. Izmiču mernim jedinicama klasične političke skale (levo, desno, centar), ali ih najčešće podvode pod ”umereno levo”. Njihovi glasači i simpatizeri su mahom visokoobrazovani profesionalci iz gradova, koji sebe doživljavaju kao ”progresivne”. Oni mogu sebi da priušte isključivo ”fair-trade” proizvode, jedu samo organsko, ”odluju” (tj. uzgajaju povrće i voće na svojim malim gradskim ili prigradskim placevima)… Socijaldemokrate su im, prirodno, nedovoljno ”kul”, dok im je Levica suviše ”tvrda”.

 

Socijalno-konzervativna Hrišćansko-demokratska partija u parlamentu je od 1985. godine i najmanja je parlamentarna stranka. Poslednjih godina bukvalno igra na ivici cenzusa i reklo bi se da je najbliža ”odlasku u istoriju”, ne samo zbog osipanja birača, već više zato što izgleda kao da nema da ponudi bog zna šta drugačije od onoga što je već ”na meniju” ostalih, čiji su ”restorani” puniji i mnogo više ”u trendu”.
To je decenijama bio švedski politički spektar. Već i na ovako letimičan pogled vidi se da su partije utemeljene na jasnim načelima, sa konkretnim ciljevima, i sa ambicijom da deluju na duge staze. Nisu stvorene da bi ”igrale samo jedno leto” – dok se ne kapitalizuje nečija trenutna popularnost ili dok neko (ili nekolicina) ne zadovolji svoje lične interese. Bavljenje politikom smatra se dugoročnim pozivom i u partije se, u principu, ulazi sa uverenjem.

 

Bilo je slučajeva da vodeći političari napuštaju svoje stranke iz principijelnih razloga i neslaganja (npr. Per Garton je ranih osamdesetih izašao iz Narodne liberalne partije zbog radikalno anti-nuklearnog stava i bio je među osničima Zelenih, dok je Gudrun Šiman napustila predsedničku funkciju Levice da bi osnovala Feminističku inicijativu, ali ”Preletačevića” u srpskom smislu reči, koji partije menjaju iz lične koristi, odnosno ”okreću kaput u zavisnosti od toga odakle vetar duva”, kako to kažu Šveđani, nema, pogotovo ne u prvim kadrovskim ešalonima.

”Kada imaš političare koji nemaju stav, jasno usmerenje i koji nisu spremni da se dugoročno bore za svoju stvar…to onda nije ništa”, rezonuje Sven, uz opasku da bi tako nešto značilo potpunu eroziju demokratije i demokratskog procesa.  Sven pri tom nije bog zna kakav poznavalac Maksa Vebera. Njegovi stavovi su samo iskustveno-zdravorazumski, na švedski način. Nešto na nivou – jedan plus jedan je dva…

Category: Naše priče
Author: