Na putu

ceska on the road3

Trans Europa Express (6): Niz Srednju Evropu do kuće

 

Ni iz Berlina ne krećemo tako rano kao što smo optimistično priželjkivali. Dok smo ustali, nešto pojeli, popili kafu, prošlo je 11. Više se nismo usuđivali da pravimo velike planove. Dokle stignemo, stignemo.  Kod D. je ostala druga grančica hibiskusa. Obećao je da će da je zaliva.

Ideja je bila da “overimo” Drezden i vidimo novu verziju grada koji su saveznici poravnali do ispod temelja. U poslednji čas odustajemo od skretanja. Tek smo uhvatili ubrzanje, suviše ćemo vremena da izgubimo dok siđemo sa auto-puta, uđemo u grad, nađemo parking… Novi plan je: “Ručak u Pragu!”

Krajolici se sada mnogo brže smenjuju. Po izlasku iz Berlina je ravnica, oko Drezdena kreće uspon, Češka počinje spuštanjem.  U Sudetsku oblast
ceska - on the road1
Prva kontinentalna granica koju prelazimo. Da li smo je osetili? Podsvesno. Priroda oko nas je tako neutralna, ne dalje ni nagoveštaj istorije. Imena toponima (Terezin, na primer) bude asocijacije. Koliko god umišljali da smo otišli daleko u budućnost, Veliki rat je i dalje samo dva ćoška iza nas.

Deonice puta su under construction i prvi put posle hiljadu i kusur kilometara na glavnom auto putu vozimo u samo dve trake. Nije toliko strašno.

Вeogradska gužva znači – Prag. Da li nam je ovo trebalo, pitamo se dok milimo zarobljeni u koloni na ulaznoj petlji. Odatle, s visine naslućujemo grad: to li su ti krovovi Srednje Evrope koje idealizuje Đerđ Konrad… U opštoj gunguli više od krovova uzbuđuje me prizor slobodnog parking mesta. Kad smo izašli iz kola, uzbuđuje me i cena parkiranja (skoro pet evra za sat!). Ako ništa drugo u centru smo – preko puta Narodnog pozorišta, tik iznad Vaclavskih namesti i spomenika Janu Palahu.
prag1
Na inter-rejl putešestviju pre skoro 20 godina Prag mi je bio najprijatnija stanica. Sivkast od duge čamotinje, zračio je toplinom. U nekom svom tadašnjem kao dnevniku zapisao sam kako verujem da će Prag postati jedna od najpopularnijih evropskih turističkih destinacija.

To se odavno ostvarilo. Reke turista mile u svim pravcima.

Sadržaji istorijskog dela Praga su podređeni njihovim željama i potrebama. Kao sa svakim savremenim masovnim turizmom, te potrebe su najčešće instant-prirode: Kafka na majici, Kafka na šolji, Kafka… Stare zgrade kao kulise istorijskog Diznilenda i/li savremenog blokbastera. Turistička desakralizacija svetog i profanizacija uzvišenog. To je, valjda, cena uspeha kad je materijalno ustavnoljeno u vrhovnu vrednost.
prag
U čuvenom eseju Tragedija Srednje Evrope Kundera je pre skoro 30 godina napisao kako je tragedija Srednje Evrope u tome što je kulturno na zapadu, a politički na istoku, što je to kidnapovani zapad. Pitam se šta bi rekao sada pošto se kidnapovani entitet politički vratio matičnoj civilizaciji i saživeo sa njenim savremenim vrednostima. Srednja Evropa nije država, to je kultura… Da li Srednja Evropa kao kultura, kao eruditski poliglotski duh, i dalje postoji…i gde?

Mi je nalazimo u kafani, u zavetrini izvan glavne džade. Lokalna klijentela, Ana i ja. Englezi kod George and Dragon plaćaju piće koliko mi ovde ceo ručak. Prelistavam novine. Konobarica ne govori engleski. Naručujem na esperantu sa srpskom osnovicom. Smeje se. Fali joj jedan zub. Sve me razume. Klopa je jednostavna i ukusna. Pivo češko.
prag2
Saša iz Zagreba, drugar sa kojim sam nedavno, zahvaljujući internetu,  posle 12, 13 godina obnovio kontakt, poslao mi je jedan svoj tekst o Beograđanki Ani i Zagrepčaninu Miroslavu koji u Pragu vode dve knjižare. Tekst je, u stvari, bio i o maloj intelektualnoj ex-yu zajednici koja se tokom 90-ih, silom prilika, okupila u Pragu…i tu ostala.

anagram
Sasvim slučajno naizlazimo na jednu od tih knjižara  – Anagram. Jednog od zaposlenih pitam za Anu.

Doći će kasnije, šta da joj kažem?

Pozdravite je od prijatelja iz Beograda. Doći ću ponovo…

Iz Praga izlazimo sa prvim sumrakom. Usput nas hvata mrak. Put je loš. Desna, sporija traka skoro da nije za vožnu. Ide se s kocke na kocku. Iz brže trake moram non-stop da se sklanjam, naš ford fiesta nije baš tako moćan da bude lider kolone. Počinje kiša. Manevrisanje postaje zamorno. Bolje da stanemo. Prespavaćemo u Brnu.

Obilazimo centar uzduž i popreko. Pansion na koji smo nabasali ne radi zbog renoviranja. Idemo dalje. U centar ne može da se uđe privatnim kolima.
brno-at-night
Zaglavili smo se. Izlazim iz auta da priupitam policajca gde ima neki hotel i kako da dođemo do njega. Fin, uredan i veoma ljubazan mladić. Odlično govori engleski. Upućuje nas u Hotel Grand.

Pustiću vas da prođete kroz centar, pratite tramvajske šine, na kraju ulice je železnička stanica, a levo od nje, u nastavku, hotel…

Instrukcije su odlične i pet minuta kasnije smo na recepciji.

Prenoćište je 150 evra.

Laska mi što je mladi policajac tako (pr)ocenio moju solventnost, ali, jbg, pajz da ne bismo toliko platili…

Nastavljamo nasumice da tumaramo. Skoro sat vremena kasnije, ne možemo sami sebi da uđemo u trag. Odaljili smo se od centra, a gde smo boga pitaj. Nemamo tako detaljan plan grada. Na vrhuncu beznađa…hotel? Kozak se zove? Trljam oči da nije fatamorgana. Nije. Šljaka, pristojno deluje, čeka nas i parking mesto. 30 evra, plaćanje odmah. OK, nećemo sad oko toga da pravimo pitanje.

Posle osvežavanja tušem idemo u grad. Prošlo je 23h. Brkati recepcionar širokog gabarita nam kaže da kucamo na ulazna vrata ako u povratku budu zaključana, on s vremena na vreme ide u obilazak. Ulica Horova. Tiho je. Nailazimo na bar, žaluzine nisu skroz spuštene. Ima ljudi, izgleda da radi.

Naš ulazak ne uzrokuje buljave poglede. Simpatično mestašce, sve je u drvetu, sa nešto ribarsko-pecaroške ikonografije.

Otvoreno?

Još jedno piće i zatvaramo, kaže šanker.

Nije ushićen što nas vidi, nije ni neljubazan. Zabijamo se za sto u uglu. Domaće pivce i melodični žagor na češkom. Nakupljeni stres se ispumpava. Labavimo.

U lokal ulazi ekipa četrdesetogodišnjih muškaraca, sa sportskim torbama, dolaze sa malog fudbala. Fajront se odlaže do daljnjeg. Utorak veče, bar na kraju grada. Posmatram oko sebe… Kad su zemljani pitomi, lepo je biti vanzemaljac.

Ovakva situacija na periferiji švedskog grada (Malmea? Geteborga?) ne bi bila moguća – em barova nema ili ne rade, em, kad ih ima i kad rade, u ovo doba u njima sede samo alkosi na jeftinoj votki.

U Horovoj ulici, na putu nazad, nigde žive duše. Vrata hotela zaključana. Sedamo na trotoar. Prolazi noćni autobus. Debeli brka napokon stiže.

*****
Jutarnju kafu pijemo u Bratislavi.

Bratislava, glavni grad Slovačke, srce je one Mitteleurope koja predstavlja stratifikaciju uvek prisutnih vekova, razdora i nerešenih sukoba, nezaraslih rana i nepomirljivih protivrečnosti. Klaudio Magris, Dunav

Ovo je kao Sombor – kaže Ana. Кatedrala, gradska kuća, gradska kafana

Mene podseća na Zagreb. Mada, Zagreb je za Bratislavu bučni velegrad.

Možda je i ova moja asocijacija podsvesna.
bratislava, kafica na centralnom gradskom trgu
Imena grada – slovačko Bratislava, nemačko Presburg, i mađarsko Požun (Pozsony, izvedeno iz Pozonium, rimske antičke predstaže na Dunavu) – svedoče o komplikovanoj višenacionalnoj istoriji… Posle bitke na Mohaču 1526, kada su Turci gotovo potpuno okupirali Ugarsku, prestonica se preselila iz Budima i ostala tu u naredna dva veka.

I Presburg i Požun su bili multietnički, multilingvalni, multi-kulti gradovi (mada o unutrašnjoj harmoniji može da se diskutuje). Živeli su tu Nemci, Mađari, Slovaci, Jevreji, govorili su se nemački, mađarski, slovački. Svođenje na mono bilo je proces. Vrhunac procesa bila je slovačka naci-epizoda, slična NDH. Grad je tada očišćen od Jevreja i Mađara. Posle rata očišćen je i od Nemaca. U poslednje vreme problem su Romi, prljaju i kradu.

U tom kontekstu, Timoti Garton Eš je efektan kada starom šalom – Kad će stvari konačno biti bolje? Kako to misliš? Već su bile! – ukazuje da promovisanje multikulturalizma u Slovačkoj (i Srednjoj Evropi) znači sugerisanje da se ide napred u prošlost. EU, NATO, evro…jesu slovačka sadašnjost.

U gradu je svetsko prvenstvo u hokeju na ledu. Stari grad je pun Šveđana, Finaca, Amerikanaca… I sa njihovom grajom neobično je tiho. Kako li je tek bez gostiju?
IMG_1051
Bratislava je dobro pozicionirana. Do Beča je 60 kilometara, do Budimpešte 200. Prednost manjih gradova je što iz njih brzo izađeš. Za čas smo na auto-putu.

*******

Siguran sam da slovački i mađarski nacoši dobro znaju gde je granica koje više nema. Ja ne obraćam pažnju. Po saobraćajnim znacima u jednom trenutku primećujem da smo u Mađarskoj. Ana naglas mašta o dobroj mađarskoj klopi u nekoj čardi.
Ajmo u Budimpeštu, u restoran Pozsony, u Pozsony utci. Tamo znamo kako je.

Prvi put u životu ulazim kolima u Budimpeštu sa budimske strane. Gužva je, izgleda, neizbežna svuda sem u Švedskoj.
bp - ulazak u budim
Vozim na intuiciju. Služi me. Budimpešta je i moj grad. Koliko puta sam tu dolazio… Sredinom devedestih, zbog jedne Mađarice… 1999. sam se tu zatekao za vreme bombardovanja…dvehiljaditih sam posećivao prijatelje…prošlog leta smo Ana i ja tu proveli desetak dana, odmah pored Margitinog mosta s peštanske strane. U kafani Pozsony smo bili redovni gosti. Stanovali smo iza ugla.

Moskva ter, Margit hid…i tu smo. Parkiram kraj zgrade koja mi je 99. bila jedno od utočišta. Požonji sorozo radi punom parom. Prevod u jelovniku je i dalje rudimentaran.

Vidi, konobar ima istu majicu kao prošlog leta – primećuje Ana.

Zapamtili smo taj sivomaslinasti unikat sa natpisom Israeli army
bp - klopica
Nas uslužuje konobarica, miroljubiva, okretna Ma-đa-rica. Naručujemo napamet. Stočiću postavi se i gulaš i pujka su pred nama. Ogromne porcije. Njam-njam. Kratka, jaka kafa je preduslov budnosti šofera u ovom odsudnom času kad je stomak pun i kad kapci padaju.
bp - pozsonyi utca
Evakuacija iz Pešte traje, Deak ter je under construction. Samo što smo izašli na auto-put, tabla na kojoj piše Beograd. 368 km. Tu smo.

Prva pasoška kontrola posle dve i po hiljade kilometara. Izlazimo iz EU. Ulazimo na Zapadni Balkan, u jugoistočnu Evropu, kako se u stvari zove to što smo i gde smo mi? Zastajemo na prvoj pumpi. Laćam se telefona, da javim roditeljima da smo stigli. Još sam u romingu, na teritoriji Vodafona.

Krećemo dalje. Radovi na putu su u toku. Mašine stoje. Signalna svetla pregorela. Kraj puta stoje (i zbunjuju) znaci zaboravljeni od prethodnih dana – ograničenje brzine 20 km/h tamo gde nikakvih radova više nema. Što smo bliže Beogradu oko puta su sve gušći nizovi istorijskih spomenika – divlja gradnja svih oblika. Isto je i sa zvucima rodnog kraja, kad se pusti radio.

Sligli smo kući, nema šta.

Da li smo stigli i na kraj Evrope? Ne bih to rekao. Više mi liči na slepo crevo. Nema se infrastrukture za glavni tok, bez obzira da li je taj tok južni ili severni. Stranputica kao filozofija života…

Category: Na putu, U prvom licu
Tags: , , , , ,
Author: