Naše priče

the-girl-who-played-with-fire

Trilogija Milenijum kao anticipacija slučaja Asanž

Slučaj Asanž jedan je od većih švedskih tabua poslednjih godina. Samo spominjanje njegovog imena postalo je svojevrstan lakmus. Jedni se istog časa zacrvene i zapene, drugi guraju glavu u pesak, kao nojevi. Svako ima svoju Ahilovu petu, pa ni Šveđani nisu izuzetak, ma koliko fini bili…i koliko se fini još pride pravili.

Kad sam pre skoro šest godina pisao o tome kako se Asanžu pakuje, zaključio sam tekst sledećom rečenicom: «Kakav god da bude ishod procesa, otkriće dosta toga u kakvom to svetu danas živimo». U međuvremenu dogodio se i Snouden, pa se dosta toga o svetu u kom živimo razjasnilo i mimo Asanža. Mogućnost nadgledanja i praćenja manje-više je potpuna. Svaki naš klik je javan, ne samo mejlovi i privatni fejsbuk dijalozi… I nikom ništa.

Ipak, «proces» protiv Džulijena Asanža, koji bez optužnice već godinama čami u Ekvadorskoj ambasadi u Londonu, dobra je ilustracija zagarantovanosti «univerzalnih» prava i sloboda. Na njemu se vidi koliko su krokodilske, suze raznih profesionalnih boraca za ljudska prava sa dvostrukim dioptrijama. Džejkob Apelbaum, jedan od tih novih američkih disidenata, kaže kako sama činjenica da se govori o «zapadnim disidentima» predstavlja istorijsku novinu. Ta istorijska novina počela je sa Asanžom.

Pored svega ostalog, njegov slučaj interesantan je i zbog toga što je u njega direktno upletena Švedska, koja neguje imidž večne («virginity») nevinosti i u principu se kloni direktne umešanosti u mutne rabote. Ili se bar trudi da ne ostavlja tragove za sobom. U ovom slučaju ne samo da je uhvaćena sa rukama u pekmezu, nego se pekmez u međuvremenu još i razmazao.

Interesantno je i koliko zaplet švedskog kraka slučaja Asanž ima zajedničkih elemenata sa trilogijom Milenijum Stiga Lašona. Iako je umro još 2004. godine, Lašon kao da je mnogo toga anticipirao.

(Ako ima i onih koji to ne znaju) Lašon je bio novinar i levičar «stare škole». Vodio je mali ali ugledni anti-rasistički časopis Expo i slovio za jednog od najboljih poznavalaca neo-nacističke i ekstremno desničarske scene u Švedskoj, Skandinaviji i Evropi. Verovao je u to što radi i bio je potpuni posvećenik poslu, iako je to podrazumevalo ne samo materijalno-statusnu marginu, nego i život u stalnoj pripravnosti, pošto se nalazio na crnim listama raznih nacoša i ekstremista.

Serijal Milenijum počeo je da piše kako bi namakao neke dodatne prihode. Na žalost, nije doživeo globalnu popularnost svojih knjiga – naprasno je umro u 50. godini (2004) – od infarkta. Posthumno objavljeni romani postali su hit – najpre u Švedskoj, zatim u Skandinaviji, a onda širom Evrope i sveta… Do sada je prodato preko 80 miliona Lašonovih knjiga. Ipak, iako ih i dalje reklamiraju sloganom «najveći međunarodni hit iz Švedske posle Abe», u Švedskoj naklonost prema Lašonu nije ni izbliza tako bezuslovna kao prema Abi. Mene lično iznenadila je hladnoća sa kojom o njemu govore neki švedski novinari. Kao da je neuklopljeni on sa svoje marginalne pozicije razgolitio ne samo mračnu stranu «idealne države», nego i strukturalni tal novinarstva, politike i biznisa u kome mnoge «kolege» participiraju.

Glavni junaci Lašonovih romana su Mike Blumkvist, nepotkupljivi novinarski Don Kihot, glavni urednik časopisa Milenijum, i Lizbet Salander, natprosečno inteligentna i ćudljiva hakerka neobičnog fizičkog izgleda. Uz malu pomoć prijatelja njih dvoje zajedničkim snagama ogoljuju i izvlače na videlo spregu političara, tajnih službi i mafije, kao i modus operandi «strateškog partnerstva» tajkuna, policije i medija. Mike Blumkvist i Lizbet Salander ne samo da zagorčavaju život „lošim momcima“, nego doprinose pobedi pravde i istine. Kao u romanu ili na filmu…

Sa nomadskim iskustvom iz detinjstva, hakerskim iz mladosti, i haktivističko-istraživačko-novinarskim u zrelim godinama, Asanž kao da je Lašonov literarni junak, nastao simbiozom Blumkvista i Lizbet Salander. (Sličan im je donekle i po seksualnoj promiskuitetnosti). Vikiliks, pak, neodoljivo podseća na Blumkvistov list Milenijum. Poput autsajderskog Milenijuma, koji svojim saznanjima zasenjuje velike medije, i Vikilks je, pružajući najširoj javnosti uvid u nenašminkanu prirodu (međunarodnih) odnosa, (in)direktno nametnuo pitanje legitimnost čitavog međunarodnog medijskog poretka. Jer, ako neki tamo sajt objavljuje više informacija „od javnog značaja“ nego što to čine «veliki» mediji, onda se neminovno nameće pitanje šta je njihova istinska funkcija.

Kao i u fiktivnom slučaju Milenijuma, i u stvarnosti je objavljivanje „nepoželjnih“ informacija izazvalo buku i bes moćnih, čak i tamo gde je informacija „osnovna moneta demokratije“, a sloboda štampe i izražavanja ustavom zagarantovana. Čim je Vikiliks počeo da pušta u opticaj inkriminišuću građu, počelo je da se priča o tome kako je život njegovog osnivača i glavnog urednika ugrožen. Nije trebalo dugo da se čeka da priče dobiju potvrdu u praksi. Počelo je sa otvorenim pretnjama «zvaničnika» da ga treba likvidirati kao Osamu bin Ladena. I nastavilo se…

Poput Lizbet Salander, Asanž je proglašen za državnog neprijatelja broj jedan. I on je, poput nje, mesecima živeo u nekoj vrsti poluilegale – menjao je mesta boravka i uglavnom se klonio javnosti. Gostovanje na sesiji o ratnom izveštavanju hrišćanskog krila švedske Socijaldemokratske partije u avgustu 2010. godine koincidiralo je sa Vikilikosovim objavljivanjem „avganistanskog paketa“ dokumenata. I to je bilo je jedna od situacija kada, bez obzira na to koliko da je bio low profile, nije mogao da se ne nađe na radaru.

Za razliku od Lizbet Salander, koja je proglašena za sado-mazo lezbejku članicu opasne lezbejske tajne organizacije, Asanž je optužen za silovanje. I u jednom i u drugom slučaju teške optužbe (bez konkretnih dokaza) na volšeban način, suprotno svim švedskim zakonima (koji se tiču medija i odnosa državnih ustanova prema medijima), najpre su se pojavile u tabloidima. To je samo po sebi indikativno, jer pokazuje da se i u jednoj Švedskoj prema “izabranima” primenjuje isti princip medijskog linča i provlačenja kroz blato kao i na Balkanu, na primer.

Asanž za vreme boravka u Švedskoj jeste imao seksulane odnose sa dve ženske osobe. Anna Ardin mu je u Stokholmu bila domaćica. Kao jedna od organizatorki dotičnog skupa o ratnom izveštavanju vodila je prepisku sa Asanžom i ponudila mu je da odsedne u njenom stanu, što je on prihvatio. Susret sa Sofijom Wilen dogodio se tokom dotične sesije, posle čega je usledilo i neobavezno druženje, pa onda i odlazak u Enčeping (Enkoping) malo izvan Stokholma, gde je ona živela. Iako je seks u oba slučaja bio konsenzualan, bilo ga je i bez kondoma…i ma koliko to moglo čudno da zvuči, nije preterivanje ako se kaže da je oko toga sazidana čitava konstrukcija “međunarodnog slučaja” koji traje evo već šest godina.
«Kvaka 22“ leži u nekoliko detalja.

Švedski termin „ofredande“, koji bi mogao da se prevede kao uznemiravanje, u Švedskoj je zvanični pravni termin, dok se u engleskom zakonodavstvu uopšte ne koristi. Takođe, definicija silovanja i seksualnog uznemiravanja u Švedskoj je veoma široka zbog čega je Švedska prva u Evropi po broju prijavljenih silovanja po glavi stanovnika (dok samo manji broj njih, s druge strane, na kraju stigne do suda). Povrh svega, u švedskom zakonodavstvu, osetljivom na rodnost, seks bez kondoma može da se okarakteriše i kao silovanje, čak i onda kada „silovane“ silovanje nisu prijavile policiji, već su u policiju (zajednički) otišle samo „na konsultacije“, što su uradile Asanžove švedske seksulane partnerke Anna Ardin i Sofia Wilen. To se smatra uhodanom formom građanske (re)akcije, koja predupređuje odgovornost za lažno optuživanje i svedočenje, a iziskuje delovanje „nadležnih“, tj. ispitivanje slučaja.

Tužiteljka Eva Finne, kojoj je „slučaj Asanž“ pao u ruke po službenoj dužnosti, na osnovu policijskog zapisnika koji joj je pružen na uvid brzo se izjasnila kako za tužbu protiv osnivača Vikiliksa nema osnova. Međutim, pošto se u priču uključuju druga tužiteljka – Maria Haljebo Kjellstrand, poznati VIP advokat – Klaes Borgstrom, i stručnjak za seksualno motivisane zločine Marianne Ny, „slučaj“ biva (re)aktuelizovan.

O tome šta su bili njihovi motivi, može samo da se nagađa, ali imajući u vidu potonji razvoj situacije, njihova uloga veoma podseća na misiju „eminentnog psihijatra“ Teleborijana iz trilogije Milenijum. Teleborijan je «veliki stručnjak» uvezan sa paralelnim centrima moći; svakome ko te centre na neki način ugrozi Teleborijan daje stručnu dijagnozu. Tako je i Lizbet Salander od njega zaslužila dijagnozu „opasna po okolinu“ na osnovu koje joj je sledovao doživotni boravak u psihijatrijskoj ustanovi zatvorenog tipa.

Još jedan nezaobilazan faktor zapleta i u Lašonovoj fikciji i u Asanžovoj stvarnosti su tajne službe – domaće, strane, odelenja koja su na strani zakona, ona koja su izmakla svakoj kontroli… Kada, na primer, Mike Blumkvist uđe u trag korumpiranim i zlim debeovskim odmetnicima, oni u njegovom stanu ostavljaju kokain i ogromnu količinu novca, kako bi ga diskreditovali. Spasiće ga, ipak, dobra debeovka koja je na strani zakona i s kojom će „super-heroj“ Mike zatim započeti vezu intimne prirode…

Nema sumnje da su Vikiliks i Asanž uživali, a verovatno i dalje uživaju, naklonost nekih slojeva „međunarodne obaveštajne zajednice“. Da nije tako broj dokumenata do kojih su dolazili i koje su objavljivali ne bi bio tako impozantan. Očigledno je, međutim, i da su se nekim drugim slojevima te zajednice grdno i neoprostivo zamerili.

Asanž u avgustu 2010. nije došao u Švedsku samo zbog sesije o ratnom izveštavanju. U Švedskoj su se nalazili neki od servera Vikiliksa i, verujući u priču o švedskoj neutralnosti i otvorenosti, nameravao je da uzme švedsku boravišnu i radnu dozvolu, pa da se i sam tu nastani. Švedske vlasti mu to nisu omogućile. Prema više izvora, odbijen je posle direktnog pritiska CIA na švedsku službu SAPO.

U doba kada je od slučaja Asanž napravljen međunarodni slučaj, Švedskom je vladala konzervatino-(neo)liberlna koalicija Alijasna (u dva izborna ciklusa, od 2006. do 2014. godine), a dirigentsku palicu u kreiranju spoljne politike, kao i u «igricama» iza scene, držao je Karl Bilt. Za to vreme u švedskoj javnosti prilično je zacementiran narativ kako je Asanž kukavica i mizoginični ljigavac, koji izbegava suočavanje sa pravdom, a kako Švedska nema njemu šta da garantuje da ga neće izručiti SAD-u, jer je Švedska pravna država, pa takvu vrstu garancija ne izdaje… Izuzev neprikosnovenog Putina, nema ličnosti koju su švedski mediji na duge staze tako temeljno stigmatizovali kao što je slučaj sa Asanžom; barem meni ne pada na pamet.

Od oktobra 2014. Švedskom vlada «crveno-zelena koalicija» Socijaldemokratske partije i Zelenih i tu i tamo bilo je naznaka da postoji volja za pranjem ruku od razmazanog pekmeza. Ali, agonija još traje. Kod Stiga Lašona „dobri momci“ Mike Blumkvist i Lisbet Salander na kraju pobeđuju. U njegovoj fikciji, švedski pravosudni sistem, uprkos izazovima, na kraju, ipak, biva dovoljno jak i nezavisan da prepozna i izabere „pravdu“. U stvarnosti, «proces» protiv Asanža već suviše dugo traje; kao da je sam «proces» postao svrha i cilj. S obzirom na to, kraj već jeste distopičan i onespokojavajući, bez obzira na krajnji ishod.

Category: Naše priče
Tags: , , , ,
Author: